Home About us practice schedule Calendar UPCOMING events past events Contact us
Artistic DirectIon
Program
Workshops
Gallery
Audio & video
In Spotlight
Links
RETURN TO - IN THE PRESS
 
July 21 , 2006 - SRPSKA ZAJEDNICA - BRONZA SA ZLATNIM SJAJEM
BRONZA SA ZLATNIM SJAJEM
 
Nakon osvojenog drugog mesta na Ontarijskom takmičenju, Milenko Jovičić, na slici desno, stekao je uslov da bude u sastavu Ontarijskog tima i da samim tim učestvuje na “Nacionalnom takmičenju Kanade” gde su učestvovale sve provincije.

Ovaj devetnaestogodišnji mladić uspeo je da, i pored teške povrede koju je zadobio neposredno pred turnir, osvoji bronzanu medalju na “Nacionalnom takmičenju” održanom od 13-15 jula 2006. u Sent Džonu (St. Johns) u Njufaundlendu.

Milenko Jovičić je nosilac crnog pojasa,član je Karate kluba “Eagle” a na turniru je učestvovao u grupi od 18-20 godina, u teškoj kategoriji preko 75kg.


Ono što celoj priči daje jedan poseban ton je to da je Milenko sasvim slučajno otišao na svega tri turnira, osvojio dovoljan broj poena i time se kvalifikovao da bude deo Ontariskog tima. Ako svemu tome dodamo i činjenicu da je mesec dana pre “Nacionalnog takmičenja” imao tešku povredu noge, i da je sa svega nekoliko ozbiljnih treninga krenuo u ovaj poduhvat, onda bronza koju je osvojio definitvno ima jedan poseban “zlatni odsjaj”, koji je za svaku pohvalu i divljenje.

Milenka smo sreli u Karate klubu “Eagle” vlasnika Baneta Stevovića (na slici desno pored Milenka).

Reci nam o utiscima koje nosiš sa ovog takmičenja i kako se osećaš sa tom medaljom oko vrata?

Ovo je za mene bilo jedno novo iskustvo. Moram priznati da sam imao tremu, obzirom da su karatisti sa kojima sam se borio iskuni jer su učestvovali u preko 400 turnira, a ja u svega tri. Svakako je povreda koju sam zadobio, veliki peh za mene, ali sam i pored toga presrećan što sam osvojio bronzu.

Kako si se odlučio da posle 12 godina treninga kreneš na takmičenja?

Karate sam počeo da treniram jer volim ovaj sport i smatram da on pruža jedan kompleksan spoj u kojem se razvija duh i telo. Naravno, da su moji roditelji tu odigrali presudnu ulogu, bodreći me i davajući mi podršku da budem istrajan i redovan na svim treninzima.

Nisam imao nameru da se takmičim jer to nije pravi karate. To je nešto sasvim drugo. Nisam imao potrebu da se nekom dokazujem kroz trofeje. Bilo mi je dovoljno što treniram i što mi ovaj sport omogućuje da sazrim i budem ispunjen na jedan poseban način. Moj sensei Bane, koga mizuzetno poštujem i cenim i koji je i pored razlike ugodinama, moj veliki prijatelj, me je na neki način “gurnuo” u ove takmičarske vode jer je smatrao da je to neophodan deo puta koji sam zacrtao, da bih napredovao i dostigao nivo kojem težim.

Kako uspevaš da uskladiš obaveze u školi, treninge, izlaske i druženja...

To mi ne predstavlja neki problem jer ovo što radim zaista volim. Meni karate nije obaveza, već nešto što me krajnje ispunjava i čini neizmerno srećnim. I pored treninga igram i folklor u Akademiji Bate Marčetića tako da imam i puno prijatelja sa kojima se, kroz karate i folklor, lepo družim. Ne mogu reći da mi nedostaju neke stvari... izlasci ili bilo šta drugo. Ovde sam se jednostavno našao i to je moj svet.

Karate mi pruža jedan mir koji mislim da ne bih imao ako bih bio prepušten načinu života u kome postoji samo škola i ulica. Nije jednostavno, svakako, ali kada voliš ono što radiš sve nekako ide svojim putem. Planiram da upišem farmaciju i nadam se da me to neće ometati u svemu čemu želim da se posvetim.

Rastali smo se sa Milenkom, verujte sa jednom pozitivnom vibracijom, jer je to mladić koji odiše posebnom energijom, smiren i staložen. Odaje utisak da zna gde ide i šta hoće od svog života.

Roditelji, majka Goca i otac Srđan su mu velika podrška ali i njegov trener Bane koji je u njemu prepoznao tu snagu i odlučnost potrebnu za ovaj sport, koji svakako pruža posebne mogućnosti svima koji odluče da ga treniraju.

Milenko je na kraju našeg razgovora poželeo da poruči svim mališanima, da svakako u deo svog “životnog rasporeda” ubace bilo koji sport, jer to je ono što je, po njegovom mišljenju, jedini način da ne postanu isprazni i prepušteni ulici.
 
Ivana Đorđević