Slideshow image
  Home About us practice schedule Calendar UPCOMING events past events Contact us
Artistic Direction
Program
Workshops
AWARDS
Audio & video
In PRESS
Links
RETURN TO IN THE PRESS

April 18, 2008 - Page 17 - CUVARI TRADICIJE



Novine broj 1148


 


AKADEMIJA SRPSKE NARODNE IGRE “MIROSLAV BATA MARČETIĆ”

Čuvari tradicije

Istorijski gledano, folklor ili narodna igra, smatra se najstarijom umetnošću. Čovek je uvek igrao iz ljubavi i mržnje, radosti i tuge.

Autor knjige "Svetska istorija igara", Dr. Kurt Saks, kaže da je igra majka svih umetnosti jer se izražava vremenski i prostorno i zato je iznad drugih umetnosti

U to ime, pred godišnji koncert Akademije, koji je zakazan za 10.maj u Ryerson teatru u Torontu, razgovaramo sa njenim umetničkim direktorom. Miroslavom Batom Marčetićem.


Miroslav Bata Marčetić


U čemu je bogatstvo srpskog folklornog nasleđa?

Ovde u Kanadi, bogatstvo je u mladosti koja se odaziva, upisuje i tako širi članstvo ne samo u Akademiji srpske narodne igre “Miroslav Bata Marčetić” nego i drugih klubova koji se bave kulturom, folklorom i umetnošću.

Da li je folklor atrakcija?
Apsolutno. Folklor može da bude atrakcija već sam po sebi, jer ima mnogo dramsko- mimičkih elemenata, pevačkih, muzičkih i ako se sve znalački iskoristi, taj folklor može da bude i te kako atrakativan.

Sedamnaest godina ste bili u "Kolu" kao vodeći igrač i koreograf. Sećate li se prvog koncerta?
Kako da ne. Moj prvi koncert je bio 10. aprila 1975. u ansamblu 'Kolo", pre znači, 33 godine i to u velikoj Sali Doma Sindikata. Bilo je nezaboravno.

Da li su za igrača godine prepreka?
Sve ima svoj vek, kako u sportu, tako i u baletu. Folkorni igrač može do svoje 45-te godine profesionalno da se bavi igranjem bez ikave razlike u kvalitetu igre svog mlađeg kolege. Naravno ovo podrazumeva da mora da bude u odličnoj kondiciji, da lepo izgleda, da vlada scenom. Čak je sa svim tim iskustvom u prednosti nad mlađim igračima.

Šta za vas privatno znači Akademija?
Privatno za mene Akdemija znači mogućnost da se kreataivno ostvarim bez ograničavanja. Svako ko dođe u Akdemiju dobija za naše uslove ovde, akademsko obrazovanje, što znači da na svakom uzrastu deluju vrsni predavači. Imamo jednu Oliviju Stokanović, nekadašnju poznatu balerinu Narodnog pozorišta u Beogradu, dokazanog baletskog pedagoga, koja nam pomaže na scensko-muzičkom pokretu. Tu su i obrazovani asistenti koji igraju već desetak godina kod mene, a svake godine im držim kurs i unapred ih pripremim šta ćemo raditi sledeće sezone. Profesor Mića Petrović, u Akademiji radi i sa orkestrom i sa igračima kod kojih razvija tradicijsko pevanje.

Akademija želi da prenese svo to znanje i iskustvo i ostavi u amanet mladim generacijama koje će je i voditi i unapređivati.

Akademija broji više od 300 članova. Kako sve držite pod kontrolom: dobrom organizacijom ili disciplinom?
To mora da se spoji u jedno. Organizacija i disciplina ne idu jedno bez drugog. Prevashodno organizacija, napraviti kompletne razrede, da bude sadržajno, da roditelji dobiju raspored časova sa nastupima. Da svi koji rade budu pedagozi, ali ne sa preternom disiplinom, jer svu decu treba zadržati.

Kakav je princip rada u Akademiji?
Princip je takav da svako od učitelja donese svoj plan i sugestiju, dok ja pravim godišnji plan. Svako je od tih mladih ljudi kreativan, a pri tom su tu i sugestije roditelja koji imaju iskustva u nekim drugim oblastima.

Šta je bio povod za osnivanje Akademije?
Moje kompletno iskustvo koje sam imao i kao profesionalni igrač i koreograf više od 25 godina u amaterskim ansamblima moralo je da se ispolji na nekom višem nivou. Tako je nastala Akademija. Ne mogu reći da mi na drugim mestima nije bilo lepo, ali sam imao neki limit.

Mislite li da su se ansambli u kojima ste bili, promenili u kvalitetnom smislu do danas?
Znate šta, vrlo je velika stvar da se iz jedne zdrave konkurencije rađa kvalitet na svim stranama. Ako ima više kvalitenih društava i rad mora biti sadržajniji, samim tim i nastupi moraju biti na višem nivou. U protivnom, smanjuje se članstvo.

Nije tajna da je ovdašnji folkor sklon rivalstvu i međusobnom neuvažavanju. Zašto?
Ja mislim da to nije počelo sada, taj problem datira još odavno. Svi misle da su najbolji. To je dobro, ali zato i postoje festivali gde možeš da proveriš svoju ličnu kartu i gde vidiš koliko vrediš. Mi sami sebi ne treba da organizujemo takmičenja, da izigravamo rivale, već nešto drugo, što će da nas zbliži. Za takmičenje su internacionalni festivali.

Postoji li neka dodatna škola za buduće učitelje ili se selekcijom biraju iz već postojećeg ansambla?
Sama škola ovde je igra u Prvom ansamblu, plus što imamo svako tromesečje seminare. Na kraju sezone svi zajedno uzmemo material i 15 sati ga pohađamo i pripremamo sledeću sezonu, od najmlađeg ansambla do najstarijeg.

Šta je tema ovogodišnjeg koncerta koji je zakazan za 10 maj u Ryerson teatru u Torontu?
Tema je Čuvari tradicije. Publika će videti i čuti pevanje uz igru u okviru koreografija. Biće tu igre iz Dalmacije, Like, Bačke, Niša, Leskovca, Gruže, Vranja, Bele Palanke, sa Kosova. Igre sa Kosova smo uradili sa najmlađima, i najstarijima jer je to neki amanet koji ostaje i simbolična poruka koncerta da se ne zaboravi Ko-sovo.

Autor ste preko 20 koreografija, koja vam je najdraža?
U Akademiji sam uradio više od 25 koreografija. Ako me pitate, najdraža mi je Igra iz Dalmacije. Poreklom sam iz Knina i to mi je nekako, bio izazov. U ovoj igri, samu koreografiju donosi ansambl. Nema orkestra, moraš da imaš osećanje besprekornog ritma, moraš dobro da pevaš. Znači, sam aranžman prave igrači, grade dinamiku. Gledate igrače i osećate težinu tog podneblja.

Kakav je značaj novih koreografija i gde crpite ideje?
Ideje su posledice mog profesionalnog rada u tadašnjoj Jugoslaviji od Vardara pa do Triglava. U to vreme su nam dolazili u posetu mnogi koreografi i iz zemlje i van nje i radili sa nama. To je bio plodonosan period.

Koliko je koncerata do danas imala Akademija?
Akademija postoji 4 godine, a svake godine održi po 10 koncerata. Govorim za reprezentativne ansamble. Koncerte držimo u Kičineru, Vindzoru, Vinoni, Nijagari, Otavi, Torontu. Uskoro ćemo najaviti jedan veliki koncert krajem septembra, početkom oktobra u Torontu, i to samo reprezentativnog ansambla.

Šta se u budućnosti može očekivati od folklora?
Od našeg folklora ako ga održavamo na ovaj način, ako imamo masu koja dolazi, možemo uvek izvući kvalitet. Kroz taj kvalitet uvek se možemo prezentovati ne samo bakama i mamama, već šire. Srpski folklor lepotom igre, raskošnim kostimima i muzikom uvek pleni.

Već četiri godine uzastopno osvajate nagrade i komplimente da ste najbolji.
Svake godine idemo na tamkičenja koja se održavaju ovde u Kanadi. To je festival U Kivanisu i Chin International festival. Tu se skupi oko 5000 do 8000 ljudi. Eto, to je šansa ne samo da se takmičiš, nego da se prikažeš. Svako ide s tim da osvoji bolji rezultat, ali ja konkrteno želim da pokažem vrednost škole. Odlazimo sa svim grupama, kao škola, a u zadnje 4 godine smo u svim katergorijama dobijali prvo mesto. To je jedna lična karta škole.

Sa svojim ansamblima putujete po Srbiji, Kanadi i Americi. Kako usklađujete obaveze?
Planom i organizacijom. Imamo dosta poziva za gostovanja. To košta, mada kada idemo sa reprezentativnim ansamblom, domaćini snose troškove našeg boravka.

Pomislite li ikada na nekom takmičenju kada vidite druge ansamble: Šta ću ja ovde?
Uvek ima dobrih ansambala. Kao i slabih. Ja nekad dobijem ideje gledajući slabe ansamble, kako da premostim pojedine probleme.

Imate li konkurenciju na ovim prostorima?
Da. I to dobre ansamble. Izdvojiću "Kolo” iz Hamiltona, "Oplenac" iz Misisage, onda drugi, crkveni Oplenac… Oni stvarno ozbiljno i sadržajno rade. Ali u isto vreme, reprezentativni ansambl "Akademije" može u svako doba da izvede program od dva sata sa orkestrom, što baš nisam siguran za druge. Mi imamo konstatan orkestar što je takođe velika prednost u odnosu na druge orkestre koji se skupljaju s vremena na vreme i u različitom sastavu. Možemo se pohvaliti da smo održali celovečernje koncerte u Hjustonu (Teksas), Los Anđelesu, (Kalifornija) i Floridi.

Kažu da je uspeh oslobađajući. Kako biste vi to protumačili?
Svaki uspeh oslobađa pritiska koji čovek ima, pre svega da pokaže svoj rad. Ali je istovremeno i obaveza da nastavi da radi konstanto i još bolje. Nema više stega i može se biti kreativniji.

Pravite li kompromise zarad uspeha?
Treba biti dosledan. Ali kada kažem kompromis, pod tim mislim da u mom timu, svako ko je pedagog i stvaraoc, mora u ovim uslovima da pravi izvesne ustupke, kompromise. Radi opšteg uspeha, kvaniteta i kvaliteta škole.

Budući planovi za gostovanja, uključuju i Srbiju?
Uskoro idemo za Boston sa Trećim ansamblom na Internacionalni dečji festival NEFA. Bićemo sa prvim i drugim ansamblom gosti na godišnjem koncertu "Šumadije" iz Milvokija. Čeka nas i San Dijego. Zatim tradionalni, treći po redu koncert u Nijagari. Sledeća godina bi trebalo da bude iznenađenje za moje igrače, te je neću otkrivati, samo znaju da je u planu veliko gostovanje u Srbiji.

Ako umetnički izraz treba da izvire iz ljubavi i potreba, šta mislite, da li ste dosegli pravu umetnost?
Odgovoriću vam ovako: Ja sam kod nas završio karijeru kao igrač, kao stvaraoc. Ovde sam samo nastavio to što sam radio, ali ne sa ciljem da se potvrđujem. Ubeđen sam da umetnost mora da spaja ljubav i potrebu. Moj početak datira još pre 34 godina ako računate i amaterski rad, onda je nekih 40 godina u pitanju, tako da je Kanada samo nastavak izazova.

Ksenija Vučević