|
U čemu je bogatstvo srpskog folklornog nasleđa?
Ovde u Kanadi, bogatstvo je u mladosti koja se odaziva,
upisuje i tako širi članstvo ne samo u Akademiji srpske
narodne igre “Miroslav Bata Marčetić” nego i drugih
klubova koji se bave kulturom, folklorom i umetnošću.
Da li je folklor atrakcija?
Apsolutno. Folklor može da bude atrakcija
već sam po sebi, jer ima mnogo dramsko- mimičkih
elemenata, pevačkih, muzičkih i ako se sve znalački
iskoristi, taj folklor može da bude i te kako atrakativan.
Sedamnaest godina ste bili u "Kolu"
kao vodeći igrač i koreograf. Sećate li se
prvog koncerta?
Kako da ne. Moj prvi koncert je bio 10. aprila
1975. u ansamblu 'Kolo", pre znači, 33 godine i to
u velikoj Sali Doma Sindikata. Bilo je nezaboravno.
Da li su za igrača godine
prepreka?
Sve ima svoj vek, kako u sportu, tako i u
baletu. Folkorni igrač može do svoje 45-te godine profesionalno
da se bavi igranjem bez ikave razlike u kvalitetu igre svog
mlađeg kolege. Naravno ovo podrazumeva da mora da bude
u odličnoj kondiciji, da lepo izgleda, da vlada scenom.
Čak je sa svim tim iskustvom u prednosti nad mlađim
igračima.
Šta za vas privatno znači
Akademija?
Privatno za mene Akdemija znači mogućnost
da se kreataivno ostvarim bez ograničavanja. Svako
ko dođe u Akdemiju dobija za naše uslove ovde, akademsko
obrazovanje, što znači da na svakom uzrastu deluju
vrsni predavači. Imamo jednu Oliviju Stokanović,
nekadašnju poznatu balerinu Narodnog pozorišta u Beogradu,
dokazanog baletskog pedagoga, koja nam pomaže na scensko-muzičkom
pokretu. Tu su i obrazovani asistenti koji igraju već
desetak godina kod mene, a svake godine im držim kurs i
unapred ih pripremim šta ćemo raditi sledeće sezone.
Profesor Mića Petrović, u Akademiji radi i sa
orkestrom i sa igračima kod kojih razvija tradicijsko
pevanje.
Akademija želi da prenese svo to znanje i iskustvo i ostavi
u amanet mladim generacijama koje će je i voditi i
unapređivati.
 Akademija broji više od 300 članova. Kako sve držite
pod kontrolom: dobrom organizacijom ili disciplinom?
To mora da se spoji u jedno. Organizacija
i disciplina ne idu jedno bez drugog. Prevashodno organizacija,
napraviti kompletne razrede, da bude sadržajno, da roditelji
dobiju raspored časova sa nastupima. Da svi koji rade
budu pedagozi, ali ne sa preternom disiplinom, jer svu decu
treba zadržati.
Kakav je princip rada u Akademiji?
Princip je takav da svako od učitelja
donese svoj plan i sugestiju, dok ja pravim godišnji plan.
Svako je od tih mladih ljudi kreativan, a pri tom su tu
i sugestije roditelja koji imaju iskustva u nekim drugim
oblastima.
Šta je bio povod za osnivanje
Akademije?
Moje kompletno iskustvo koje sam imao i kao
profesionalni igrač i koreograf više od 25 godina u
amaterskim ansamblima moralo je da se ispolji na nekom višem
nivou. Tako je nastala Akademija. Ne mogu reći da mi
na drugim mestima nije bilo lepo, ali sam imao neki limit.
Mislite li da su se ansambli u
kojima ste bili, promenili u kvalitetnom smislu do danas?
Znate šta, vrlo je velika stvar da se iz
jedne zdrave konkurencije rađa kvalitet na svim stranama.
Ako ima više kvalitenih društava i rad mora biti sadržajniji,
samim tim i nastupi moraju biti na višem nivou. U protivnom,
smanjuje se članstvo.
Nije tajna da je ovdašnji folkor
sklon rivalstvu i međusobnom neuvažavanju. Zašto?
Ja mislim da to nije počelo sada, taj
problem datira još odavno. Svi misle da su najbolji. To
je dobro, ali zato i postoje festivali gde možeš da proveriš
svoju ličnu kartu i gde vidiš koliko vrediš. Mi sami
sebi ne treba da organizujemo takmičenja, da izigravamo
rivale, već nešto drugo, što će da nas zbliži.
Za takmičenje su internacionalni festivali.
 Postoji
li neka dodatna škola za buduće učitelje ili se
selekcijom biraju iz već postojećeg ansambla?
Sama škola ovde je igra u Prvom ansamblu,
plus što imamo svako tromesečje seminare. Na kraju
sezone svi zajedno uzmemo material i 15 sati ga pohađamo
i pripremamo sledeću sezonu, od najmlađeg ansambla
do najstarijeg.
Šta je tema ovogodišnjeg koncerta
koji je zakazan za 10 maj u Ryerson teatru u Torontu?
Tema je Čuvari tradicije. Publika će
videti i čuti pevanje uz igru u okviru koreografija.
Biće tu igre iz Dalmacije, Like, Bačke, Niša,
Leskovca, Gruže, Vranja, Bele Palanke, sa Kosova. Igre sa
Kosova smo uradili sa najmlađima, i najstarijima jer
je to neki amanet koji ostaje i simbolična poruka koncerta
da se ne zaboravi Ko-sovo.
Autor ste preko 20 koreografija,
koja vam je najdraža?
U Akademiji sam uradio više od 25 koreografija.
Ako me pitate, najdraža mi je Igra iz Dalmacije. Poreklom
sam iz Knina i to mi je nekako, bio izazov. U ovoj igri,
samu koreografiju donosi ansambl. Nema orkestra, moraš da
imaš osećanje besprekornog ritma, moraš dobro da pevaš.
Znači, sam aranžman prave igrači, grade dinamiku.
Gledate igrače i osećate težinu tog podneblja.
Kakav je značaj novih koreografija i gde crpite
ideje?
Ideje su posledice mog profesionalnog rada
u tadašnjoj Jugoslaviji od Vardara pa do Triglava. U to
vreme su nam dolazili u posetu mnogi koreografi i iz zemlje
i van nje i radili sa nama. To je bio plodonosan period.
Koliko je koncerata do danas imala
Akademija?
Akademija postoji 4 godine, a svake godine
održi po 10 koncerata. Govorim za reprezentativne ansamble.
Koncerte držimo u Kičineru, Vindzoru, Vinoni, Nijagari,
Otavi, Torontu. Uskoro ćemo najaviti jedan veliki koncert
krajem septembra, početkom oktobra u Torontu, i to
samo reprezentativnog ansambla.
Šta se u budućnosti može
očekivati od folklora?
Od našeg folklora ako ga održavamo na ovaj
način, ako imamo masu koja dolazi, možemo uvek izvući
kvalitet. Kroz taj kvalitet uvek se možemo prezentovati
ne samo bakama i mamama, već šire. Srpski folklor lepotom
igre, raskošnim kostimima i muzikom uvek pleni.
Već četiri godine uzastopno
osvajate nagrade i komplimente da ste najbolji.
Svake godine idemo na tamkičenja koja
se održavaju ovde u Kanadi. To je festival U Kivanisu i
Chin International festival. Tu se skupi oko 5000 do 8000
ljudi. Eto, to je šansa ne samo da se takmičiš, nego
da se prikažeš. Svako ide s tim da osvoji bolji rezultat,
ali ja konkrteno želim da pokažem vrednost škole. Odlazimo
sa svim grupama, kao škola, a u zadnje 4 godine smo u svim
katergorijama dobijali prvo mesto. To je jedna lična
karta škole.
Sa svojim ansamblima putujete po Srbiji, Kanadi i Americi.
Kako usklađujete obaveze?
Planom i organizacijom. Imamo dosta poziva
za gostovanja. To košta, mada kada idemo sa reprezentativnim
ansamblom, domaćini snose troškove našeg boravka.
Pomislite li ikada na nekom takmičenju
kada vidite druge ansamble: Šta ću ja ovde?
Uvek ima dobrih ansambala. Kao i slabih.
Ja nekad dobijem ideje gledajući slabe ansamble, kako
da premostim pojedine probleme.
Imate li konkurenciju na ovim prostorima?
Da. I to dobre ansamble. Izdvojiću "Kolo”
iz Hamiltona, "Oplenac" iz Misisage, onda drugi, crkveni
Oplenac… Oni stvarno ozbiljno i sadržajno rade. Ali u isto
vreme, reprezentativni ansambl "Akademije" može u svako
doba da izvede program od dva sata sa orkestrom, što baš
nisam siguran za druge. Mi imamo konstatan orkestar što
je takođe velika prednost u odnosu na druge orkestre
koji se skupljaju s vremena na vreme i u različitom
sastavu. Možemo se pohvaliti da smo održali celovečernje
koncerte u Hjustonu (Teksas), Los Anđelesu, (Kalifornija)
i Floridi.
Kažu da je uspeh oslobađajući.
Kako biste vi to protumačili?
Svaki uspeh oslobađa pritiska koji čovek
ima, pre svega da pokaže svoj rad. Ali je istovremeno i
obaveza da nastavi da radi konstanto i još bolje. Nema više
stega i može se biti kreativniji.
Pravite li kompromise zarad uspeha?
Treba biti dosledan. Ali kada kažem kompromis,
pod tim mislim da u mom timu, svako ko je pedagog i stvaraoc,
mora u ovim uslovima da pravi izvesne ustupke, kompromise.
Radi opšteg uspeha, kvaniteta i kvaliteta škole.
Budući planovi za gostovanja, uključuju i
Srbiju?
Uskoro idemo za Boston sa Trećim ansamblom
na Internacionalni dečji festival NEFA. Bićemo
sa prvim i drugim ansamblom gosti na godišnjem koncertu
"Šumadije" iz Milvokija. Čeka nas i San Dijego. Zatim
tradionalni, treći po redu koncert u Nijagari. Sledeća
godina bi trebalo da bude iznenađenje za moje igrače,
te je neću otkrivati, samo znaju da je u planu veliko
gostovanje u Srbiji.
Ako umetnički izraz treba
da izvire iz ljubavi i potreba, šta mislite, da li ste dosegli
pravu umetnost?
Odgovoriću vam ovako: Ja sam kod nas
završio karijeru kao igrač, kao stvaraoc. Ovde sam
samo nastavio to što sam radio, ali ne sa ciljem da se potvrđujem.
Ubeđen sam da umetnost mora da spaja ljubav i potrebu.
Moj početak datira još pre 34 godina ako računate
i amaterski rad, onda je nekih 40 godina u pitanju, tako
da je Kanada samo nastavak izazova.
Ksenija Vučević
|
